“Caffeine isn’t a drug, it’s a vitamin”

 

Dugo se spremam da napišem ovaj tekst. Da ozvaničim našu ljubav na sva virtuelna zvona. Protivnik sam priče za ceo zivot – osim sa njom.

 

Uvek pišem u njenom prisustvu. Danas je u lila – mozaik šolji. Jacobs, zeleni. I miris i ukus.

 

 

  • C kafa – Detinjstvo. Cela prodavnica miriše na kafu. Čekam u redu sa Tanjom. Mlin bruji. Opojni miris postaje jos jači. Mmmmmm. Kesa je vrela. Toliko da ne mogu da je držim u rukama. Savijam majicu kao i Tanja. Pičimo kući. Ispred vrata stana guram nos u sada već mlaku kafu. Fenomenalno.
  • Turska kafa – Prvu kafu sam popila sa bakom. Male šoljice i obavezna tacna. Sa cvetovima. Jedva obojena voda i 2 kocke šećera. Deko reče “porašće ti rep” i ispi svoju. Nikako nisam mogla da shvatim kako on nema rep posle svih tih ispijeih šoljica…
  • Bela kafa - kao klinka sam mrzela mleko. Srećom je tu bila kafa da izvadi stvar. Uz nju je išlo lakše, mada ipak nedovoljno lako.
  • Pržionica kafe - na pijaci u izlogu je imala punu posudu zrna kafe. Uvek sam maštala da prođem šakom kroz nju. Neostvareni san.
  • Kafa iz automata koji piški - Posle krosa  kod Višnje. Braon šolje. I početak prijateljstva. Radnim danima, pre škole, ustajala sam sat vremena ranije, išla do nje, na kafu. Što mi nikako nije bilo usput. Siva jutra. Ljudi kreću na posao. Uz te kafe smo pretresale sve. Od kontrolnog iz hemije do kretena Alekse. Ponekad bi i gatale u šolju. Vidovnjačke sposobnosti – skromne.
  • Noćna kafa  - Mogu je zvati i ispitna. Knjige. Mrak i ja. Do svitanja. Najlepši deo dana. Ali, naravno, užasno je teško zaspati kada svane. Divna noć i mrzovoljan dan.